Besmrtna pesma...

Da 1986. njegovo veliko srce nije prestalo kucati, Miroslav Mika Antić, od milja nazvan "posljednjim vojvodom Vojvodine", danas bi slavio 80. rođendan. Vjerojatno u nekoj birtiji, uz čašicu i obavijen oblakom dima uz koje bi navirala inspiracija za stihove koje će ostaviti generacijama iza sebe. Istim onima kroz koje poput vječnog i neiscrpnog nadahnuća živi i danas...

U jednom od komentara nekoga od mojih postova pročitala sam pitanje A tko je Mika Antić?. Kako isti za sobom nikad nije ostavio biografiju, izražavajući želju da ju stvore oni koji ga čitaju, onda ću s radošću upisati nekoliko redaka u istu.
Vojvođanin. Boem. Zanesenjak. Volio je zaviriti u čašu, što ga je na liječenje odvelo nekoliko puta. Igrati šah. A žene toliko da se ženio čak triput, ostavljajući za sobom, osim stihova i slika, četvoricu sinova i dvije kćeri. Iako je tijekom života radio svašta, od popravljanja krovova, rada u vodovodu, kanalizaciji... Mika je, kažu, uvijek bio jednostavan i duša od čovjeka, ne mareći previše. Baš tako, upečatljivo jednostavno, se i oprostio od svijeta, uputivši pismo komšinici Dudi kojom zabranjuje da mu čitaju govore, uz želju da mu na ispraćaju svira Pira mande korkoro i pročita se njegova...

Besmrtna pesma  

1.

2.

Ako ti jave: umro sam, a bio sam ti drag, možda će u tebi odjednom nešto posiveti. Na trepavicama magla, Na usni pepeljast trag. Da li si ikad razmišljao o tome šta znači živeti? Ko sneg na toplom danu u tebi detinjstvo kopni. Brige... Zar tu ima briga? Tuge... Zar ima tuga? Po merdevinama mašte u mladost hrabro se popni. Tamo te čeka ona lepa, al' lukava duga I živi! Sasvim živi! Ne grickaj kao miš dane. Široko žvači vazduh, Prestiži vetar i ptice. Jer svaka večnost je kratka. Odjednom: nasmejani u ogledalu nekom dobiju zborano lice. Odjednom: na ponekom uglu vreba poneka suza. Nevolje na prstima stignu. Godine postanu sivlje. Odjednom svet, dok hodaš sve vise ti je ružan i osmeh sve tiši i tiši i nekako iskrivljen. Zato živi, al sasvim! I ja sam živeo tako, Za pola veka samo stoleća sam obišao. Priznajem: pomalo luckast. Ponekad naopako. Al nikad nisam stajao. Večno sam išao. Išao... Ispred i iz svoje aorte pozlaćeni novac trajanja i zašij naprsla mesta iz kojih drhte čuđenja. I nikad ne zamišljaj život kao uplašeni oproštaj, već kao stalni doček i stalni početak buđenja.

Ako ti jave: umro sam, ne brini. U svakom stoleću neko me slučajno pobrka sa umornima i starima. Nigde toliko ljudi kao u jednom čoveku. Nigde toliko drukčijeg kao u istim stvarima. Pročeprkaš li prostore, iskopaćeš me iz vetra. Ima me u vodi, U kamenju. U svakom sutonu i zori. Biti ljudski višestruk, ne znači biti razčovečen. Ja jesam deljiv sa svačim, ali ne i razoriv. A sva ta čudesna stanja i obnavljanja mene i nisu drugo do vrtlog jednolik, uporan, dug. Znaš li šta su proročanstva? Kalupi ranijih zbivanja i zadihanost istog što vija sebe u krug. Pa što bismo se opraštali? Čega da nam je žao? Ako ti jave: umro sam, ti znaš - ja to ne umem. Ljubav je jedini vazduh koji sam udisao. I osmeh jedini jezik koji na svetu razumem. Na ovu zemlju sam svratio da ti namignem malo. Da za mnom ostane nešto kao lepršav trag. Nemoj da budeš tužan toliko mi je stalo da ostanem u tebi budalast, čudno drag. Noću kad gledaš u nebo, i ti namigni meni. To neka bude tajna. Uprkos danima sivim kad vidiš neku kometu da vidik zarumeni, upamti - to ja još uvek šašav letim i živim.

Dragi Mika, sretan rođendan.... 

MISAO DANA:

 "Što sam to imao od života? Nečiju kosu... Nečiju ruku... I jedno srce ustreptalo. I dva-tri osmeha tiha i prosta. Sve je to ponekad tako malo. Sve je to, videćeš, sasvim dosta..."

                                                                                                                     (M. Antić)